ОМАЖ ЉУБОМИРУ МИЦИЋУ, ОСНИВАЧУ ЗЕНИТА
Пре сто година, млади српски филозоф, писац, преводилац и поштовалац лепоте и уметности, рођен у Аустро-угарској монархији 1895. године, објавио је први број „Зенита“ 1921. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у Загребу.
У свом “Манифесту зенитизма”, Љубомир Мицић тражи човека и проналази га у Барбарогенију који ће освежити претходну уметност и уметничке стилове Европе и кренути новим путем.
Оснивач “Зенита” је у свом часопису представио погледе на уметност и лепоту и нове стилове уметности у делима Маљевича, Кандинског, Лисицког, Родченка, Архипенка, Татлина и других. Покрет се проширио толико снажно да је изазвао велико интересовање изван Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а Европа на тај часопис и тај покрет гледа с пажњом и поштовањем. Мицић се дивио сликама Маљевича и Кандинског и сматрао их је вођама нове уметности коју би свет прихватио.
Часопис је кратко излазио у Загребу и Мицић је преселио своју редакцију у Београд, где није наишао на разумевање. Надао се да ће имати подршку државних институција Србије, али та подршка је изостала. Краљ Александар, са својим саветницима за културу и уметност, не прихвата га и Мицић се у јавности приказује као сумњиви писац и уметник који квари националне односе у Краљевини Југославији, преко свог главног јунака Барбарогенија.
Мицић напушта Београд, одлази у Париз, где шири идеје зенитизма у Граду светлости са својим братом Бранком Ве Пољанским, где га прихватају и препознају. После више година проведених ван Србије, враћа се у Београд са својом Анушком, супругом и сарадницом часописа „Зенит“, која му остаје верна до краја свог живота. После њене смрти остаје напуштен и несхваћен у Београду са својим зенитизмом. Дубоко резигниран у старачком дому за сиромашне у Качареву код Панчева, седамдесетих година прошлог века преминуо је творац оргиналног авангардног покрета без објављивања, без говора и без текстова интелектуалне елите Србије.
Као адвокат, ангажован сам од двојице великих колекционара Мицићевог зенитизма да их браним пред судом у Београду, када су као осумњичени одговарали на питања по замолници Главног тужиоца Вишег тужилаштва у Минхену, о аутентичности њихових слика зенитизма које су биле на аукцији у галерији Зикска и Лахер.
Моје прве речи у судници биле су: „Да је овај поступак у Минхену против великих познавалаца зенитизма Шароњића и Стојића вешто инсцениран, да су овим поступком, који се води на захтев немачког тужилаштва, моји клијенти оклеветани и њихова велика збирка обешчашћена. Несхватљиво је да се немачки тужилац бави аутентичношћу радова српског сликара Михаила Петрова и тражи кривично гоњење мојих клијената. Мицић је својом смрћу затворио свој круг стваралаштва, а његове симболе нове уметности препознаје уједињена Европа. Његов београдски стан, у коме је остало право благо зенитизма, слике великих сликара зенитизма, документација, списи и записи Мицића и његових сарадника, дуго су остали затворени. Пошто није имао наследника, држава је обавештена да прихвати Мицићеву заоставштину као једини наследник његовог дела. Слике са аукције у Минхену присилно су полицијски одузете под изговором да нису аутентична дела зенитизма. Са таквом тврдњом тужиоца, Шароњић и Стојић дали су изјаву пред судом и питали судију да ли је могуће да ни мртви Мицић нигде нема мира. Цео живот је прогањан, а сада се сумња да његове слике не припадају њему и његовим следбеницима. Немачки тужилац већ четири године тражи доказе да су одузета дела фалсификована, наносећи тако немерљиву штету аутентичном уметничком покрету и сликама смештеним у полицијском складишту. Ја као бранилац окривљених тражим разумевање за Мицићеву уметност од државе наследнице и европску правду од минхенског тужиоца. Неко је оклеветао осниваче Зенита, поводом стогодишњице великог јубилеја зенитизма, који припада Србији и Мицићу. ”
Веселин Церовић, адвокат
У Београду, 04. јули 2021. године