ZORAN MARKUŠ,
Dobanovačka 42
Zemun
telefon: 104-740
Poštovani gospodine Vučeliću,
emisija o “Zenitzmu” koju je pre nekoliko dana emitovao Drugi program Televizije Beograd predstavlja sramotu za srpsku kulturu. Neznalice (uz to i poneki zli čovek) koji se nikada nisu bavili ovim i sličnim problemima, uzeli su pravo da govore o zvezdanim trenucima naše avangarde. Sramota se desila u vašoj kući i kao njen rukovodilac, ali i kao častan gradjanin, morali biste reagovati.
To što je učinjeno prema meni predstavlja nemoral.
(*) Bio sam jedini istoričar umetnosti sa kojim je Ljubomir Micić hteo da saradjuje na projektu “Zenitizma” koji je obuhvatao monografiju i izložbu. Godine 1971. Muzej savremene umetnosti prihvatio je moju koncepciju i sklopio sa mnom ugovor o realizaciji.
Zahvaljujući podršci i materijalnoj pomoći Ministatrtstva za kulturu Srbije, istraživao sam 1973. gradju o Zenitizmu u bibliotekama, muzejima i institucijama moderne umetnosti u Briselu, Parizu, Rimu i Budimpešti. Deo gradje prikupio sam ljubaznošću muzeja Majakovski u Moskvi i odgovarajućih ustanova Nemačke, Čehoslovačke, Poljske, bio u kontaktu sa Nacionalnom bilbliotekom u Tokiju…
Rezultate trogodišnjih istraživanja publikovao sam sedamdesetih godina na oko 200 stranica časopisa “Delo” a one su obuhvatale 90 odsto činjenica relevantnih za Zenitizam. Svoja literalna sećanja na druženja i razgovore sa Lj. Micićem, kao i podatke o njegovoj smrti objavio sam ranih sedamdesetih u više brojeva sarajevskog “Odjeka” i u novosadskim “Poljima”.
U emisiji o kojoj je reč, ovaj dugogodišnji rad je sasvim zaobidjen i ne shvatam pobudu zašto je i s kojim pravom objavljena moja fotografija, bez identitifikacije.
Medju mnogim netačnostima i lažima nisu najveće one koje kažu “da je Ljubomir Micić umro od gladi” i da se do 1981. godine do Irine Subotić (*) o Zenitizmu ništa nije znalo niti je u istraživanju preduzimano.
Upućujući vam ovo pismo hoću da verujem da nećete ostati ravnodušni a uvek su moguće izvesne ispravke.
Iskreno vaš,
Beograd, 14.12.1994.