Kralj Aleksandar te je progonio, Josip Broz te je progonio, danas te Nemci na čelu sa nekim našim “stručnjacima” progone.
Užasno neznanje, strah od znanja i totalna nezainteresovanost. Nemci su tako rekli!!!
Ti Miciću, Ti Petrove, Ti Stepančiću, Ti Jociću, kao i puno Vas Ti, koji ste duboko zagazili u drugu polovinu 20.-og veka. Ko je o periodu kada ste stvarali išta napisao dok ste bili živi.? Ko Vas je posetio i pitao šta ste Vi to radili od 1920. pa do 1970.?
Da ne bi Zorana Markuša i Tvoje smrti posle koje su Tvoje stvari prenete prvo u Opštinu, pa iza toga u Narodni Muzej, jer se mislilo da nemaš naslednika, vuklo bi se sve to po buvljacima.
Puno umetničkih predmeta koje si poklonio Zoranu Markušu svedoče o poverenju koje si gajio prema njemu.
Zoran Markuš, jedini čovek koji je razumeo značaj Tvog dela. Čovek kome si poklonio svoje misli i priču o svom životu i radu.
Doktorska disertacija koju je Markuš posvetio Zenitizmu nije prihvaćena. Takvo je vreme bilo. Ali tužba koju je pokrenuo pred sudom jer mu je u celosti pokradena nije dobila epilog. Smrt u pola suđenja ga je omela da dokaže te svoje tvrdnje. Gospođa Olivera Sbutega rodjena sestra Zorana Markuša duboko nesrećna zbog nepravde nanete njenom bratu, objavila je knjigu Zoran Markuš ZENITIZAM.
Kao sto rekoh, veliki broj književnika i umetnika okupljenih oko Micića i ideje Zenit bio je živ do 1960-1970. godine. Nikoga nisu interesovali. Sva dešavanja su se odvijala u tom uskom krugu. Avant-garda jednostavno nije okupljala šire mase. Nekoliko skromnih izložbi , performansa i novinskih članaka. Proganjani i neshvaćeni zatvoreni u uskom krugu. Dela koja su štampana u tiražima od 100 do 150 komada uglavnom su kružila medju njima samim. Nisu ih imali kome prodati. Činjenica da je posle smrti Micića u Narodni Muzej stiglo više stotina časopisa Zenit, Svetokret itd. ide u prilog tome. To se odnosi i na slike, kolaže, akvarele, grafike, crteže itd. To jednostavno niko nije kupovao. Sve su to dela koja odražavaju stanje duha, međusobnih odnosa političkih shvatanja. Dakle malo interesantno širim masama, a samim tim i nekomercijalno. I naravno kao sto to biva, ostalo je po tavanima i podrumima da sačeka trgovce i kolekcionare koji su jedini shvatili značaj svega toga. Da su se pitali muzeolozi to bi sve i dalje trulilo i propadalo. Niko se iz raznih muzeja po Srbiji nije zainteresovao da obiđe te familije i raspita se ima li čega zanimljivog. Pogotovo same aktere dok su jos bili živi. U svoj toj lenjosti i nepreduzimljivosti neko napisa da niko od njih ništa nije stvorio. To je prihvatila Resavska skola i mnogi napisaše tomove i tomove istih knjiga.
To sto svi oni napisaše Nemci prihvatiše. I onda po svima njima Srpska Avan-garda ne postoji. Nekoliko Srpskih INKVIZITORA (samoljubaca) uništi svetski značajan deo Srpskih stvaralaca. Deo istorije umetnosti na kome nam zavide svi u svetu. “Jer mi jos uvek ne izađosmo iz opanaka”
Nastaviće se